О Светом Сави

     У Расу, у земљи Рашкој, на двору великог жупана свих српских земаља Стефана Немање, међу витезовима и властелинима, роди се најмлађи принц, трећи Немањин син. Дадоше му име Растко. У имену му бјеше и име државе (Рашка) и њене престонице (Рас), и име моравског кнеза Растислава који је први рекао:,, Хришћанство да, али на словенском, а не на латинском језику.” Дијете рођено из љубави стасавало је у младића окружена поштовањем и пажњом. Но, бјеше то необичан принц. Умјесто на узбудљивим ловиштима вријеме је проводио у библиотеци, витешке игре је замијенио молитвом, гозбе и забаве учењем. Чудно је и владао повјереном му Хумском земљом. Умјесто са дворском свитом земљу је обилазио сам и пјешке, мач је замијенио пастирским штапом, а закон савјетом. Разговарао је са орачима и копачима, зидарима и тесарима, рибарима и воденичарима, дрвосјечама и пастирима, ткаљама и прељама – учио њих и учио од њих. Већ тада су народно предање, легенда и пјесма о чему и ишли и испред и иза њега. Иако је страсно љубио народ свој, чеда своја – како их је звао, млади принц је свом снагом срца свога тежио искушењу душе и вјере своје тамо, на једном грчком острву, гдје се окупљју, они који се завјетују Богу, а предају молитви и књизи.

Принц међу монасима 


     Крену једне ноћи кришом за својом звијездом водиљом. Као монах Сава роди се на Светој Гори, а гдје би друго. Тако постаде први принц који је богатство владарског двора замијенио испосничком ћелијом, златом везену оджеду монашком стригом, сјај витешког оклопа и оружја књигом, моћ владања снагом молитве, заводничку чар европских принцеза тајном моћи икона и фрески. И Сава по снази вјере, по преданости испосништву и молитви, по способности учења, брзини и дубини ума, а чистоћи срца постаде узор монах међу монасима.
  У тишини Свете Горе, у Врту Богомајке, надахнут молитвом и очврснуо у посту, принц монах је учио теологију, филозофију, право, језике… Учио је у миру испосничких и манастирских ћелија из књига које су на ово свето мјесто стизале из свих хришћанских земаља, учио од људи који су ношени снагом вјере из разних крајева свијета стизали овдје. Ту се родила визија колијевке српског духа, српског изворишта и саборништва. Уз очеву помоћ са монасима из домовине подиже Хиландар и усели у њега дух молитве на језику отаца. Уз молитву се учило, писало, сликало. Хиландар постаде прва и за све вјекове највећа српска школа, и библиотека, и галерија, и музеј – српска академија наука и умјетности, српски молитвеник пред Богом, без прекида и без краја. Српска мисао се у слово обликовала, из књига проговори српски језик, са фрески прогледаше рашке очи светитеља.
  Тај стваралачки дух, занос и полет Сава је одлучио пренијети у Рашку. Стигао је са очевим моштима да на њима измири завађену браћу. Симеон Мироточив је заиста одатле, из Студенице – своје задужбине, моштима својим точио и мир, и миро (мирис) и мирове (свјетове) – мир у људима и међу људима, миро болесним и немоћним, а мирове вјерујућим и пјесницима. Његово љубљено чедо је одатле повезивало покидане конце у цркви и држави. Од најтананијих нити исплео је вијенац канона, систем правних норми о организацији заједнице људи повезаних у Христу, и цијела земља поче хармонично цвјетати. Како би се и другачије могла развијати када је у њеном темељу био обожени човјек и служба цркве и државе Богу и човјеку?!  Из Студенице су стизала упутства монасима и калуђерима да њихови храмови постану и молитвенице и учионице истовремено, да се у њима чувају и светиње и књиге, да опсјене љепотом и градње и слике, да буду дом и велможи и себру, и силном и болном – али да у њима важи један исти закон за све, закон Божије правде и истине. Поручује им Сава да уче народ да више може крст него мач, љубав него мржња, златна ријеч него оклопници, богоугодно дјело него новац. Обавезује их да просвјећују народ и земљу. Сама сложеница просвета је чудно грађена – од префикса про (прођи кроз нешто) и ријечи света која истовремено значи и светост, и свјетлост, и свијет. Тако је Савина Србија била прожета и светошћу, и свјетлошћу, и свјетским знањем и умјетношћу.
 
  Источник српског духа и језика

  У Студеници су се окупљали византијски градитељи, иконописци, зографи… и латински клесари, зидари, дрворезбари…Срели се у Савиној Србији Византијци и Латини, Исток и Запад, одлично се разумјели у стваралачком заносу и истинској побожности и прихватили се стваралаштва умјесто мачева. Одатле су ти неимари одлазили широм државе да сију свој раскошни таленат. Озвјезда се рашка земља светим храмовима. Међу њима, по Савиној замисли и прегнућу, расцвјета се попут булке крстоносна и круноносна Жича у којој ће се крунисати сви српски краљеви. На обали ријеке Студенице зажуборио је први запамћени стих српског пјесништва у Служби светом Симеону да би шумио до данас човјекову љубав, тугу, радост, вјеру и наду у хиљадама тонова и боја. Низ Студеницу је потекла и прва сачувана српска приповијест у Житију светог Симеона. Ту бјеше записана и Немањина биографија и Савина аутобиографија и историја народа писане лирски топло, епски надахнуто, драмски узбудљиво, научно објективно. Преплетоше се у један поетски вијенац у том житију сви књижевни радови и врсте, а његов аутор постаде почетак свих наших почетака, свих наших духовних и стваралачких прегнућа и надахнућа – први списатељ српског духа и језика.

  Први српски патријарх

  Саву су чекала још многа света мјеста, храмови и царски дворови које је требао посјетити по вољи срца свога или по потреби српске цркве и државе. Опет је кренуо на пут највећи путник српског рода свих времена. Гдје год је стизао, доносио је мир – мир у људима и међу људима, мир међу браћом и властелом, међу државама и народима, међу војскама и континентима – мирио је човјека и Бога. Постао је и остао највећи миротворац који је икада ходао балканским врлетима и азијским пустињама, а бити миротворац Србији никада није било лако, Србији коју је одувијек Исток сматрао Западом, а Запад Истоком, Сјевер Југом, а Југ Сјевером. Сава је једини до данашњег дана знао начин како да их све измири у својој земљи, да од свих узме за земљу и народ оно најбоље и да опет остану препознатљиви по себи и своме, а да њихову похлепу за туђом земљом и њеним богаством обузда без мача. Сава их је прво измирио у себи самом: по знању језика, познавању науке и рационализму у политици био је западњак, по практичности у акцији сјеверњак, по снази осјећања јужњак, по ширини мисли и снази вјере источњак. То је први истински космополита кога је одњихала српска колијевка, космополита по знању, Србин срцем и душом. Отуда, са истока, одакле нам долази свјетлост сунца и свјетло вјере и наде, дође Сава у земљу својих отаца и донесе Номоканон, темељ српској цркви на коме почива до данас, пастирски штап српским патријарсима и круну српским владарима. Та три најскупља дара која је српски народ икада добио у својој историји многи су хтјели узети, много је крви проливено у њихову одбрану што је стално повећавало њихову вриједност. Сава је за сва времена овјерио самосталност држави и аутокефалност цркви. Први је понио пастирски штап српских патријарха, а његов брат круну српских краљева. Гдје год да је био и куд год да је ишао, Сава је увијек био у Србији јер она је истовремено ишла са њим и за њим и у њему. Она је била у његовој мисли, мисији и молитви – он је био њена со, квасац и хљеб тијелу и души. Док је клечао пред светињама у Христовој земњи, он је истовремено дан и ноћ ходао српским земљама – њиховим друмовима и беспућима, богомољама и дворовима, пастирским колибама и воденицама, пољима и планинама, изворима и ријекама. И тамо гдје му земна нога никада није стала остале су Савине стопе, потекао је Савин извор, освануло Савино језеро, и Савин врх, и Савина пећина, и Савино Село… и цијела земља поста Савина земља. То је једини Србин који је ушао у сваку српску кућу. Свугдје је могао стићи јер је ишао са вјером, пјесмом и причом – а и он, и пјесма, и прича су изван времена и простора.

  Патријарх међу светитењима

  Постао је светитељ у народу још за земног живота. Када се упокојио у Трнову, он је већ био светац и на небу и на земљи. Никада Србија није била јединственија у болу и поносу и никада није била усправнија него када је клечећи дочекивала његове мошти да их положи у Милешеву. Рушена и паљена, распињана и убијана, раскрштавана и расрбљивана – Србија се окупљала око њих да покаже да је још има, да је још има у њему, а он је вјечан. Опсједнут болесном мржњом и испуњен бијесом немоћи Синан паша је одлучио да спали његове мошти, да сагори вјечност. Заслијепљен властитом охолошћу, није ни примјећивао да то он не носи Савине мошти, већ да то светитељ води њега. Бирао је Свети мјесто за престоницу будуће обновљене српске државе и центар те престонице и изабрао бели град и Врачар у њему. Пепелом спаљених моштију ношеним балканским вјетровима и водама великих ријека омеђивао је српске просторе, мирисом паљевине одређивао висине купола будућег храма и као светитељ се по други пут роди међу светима из пламена властитих мошти.

  Светитељ међу нама и у нама

  Постадосмо од њега, опстасмо захваљујући њему, а данас нам је потребнији него икада. Требамо пронаћи у себи његову вјеру, мудрост, љубав, миротворство, саборност и стваралачку енергију. Онолико колико Светог Саве имамо у себи, толико и вриједимо. Мјера је тешка, али једина права. Високо је поставио границе светости и људскости – ваља нама према њима, јер Срба, српских земаља и њихове слободе неће бити онолико колико је у географским картама нацртано, међународним уговорима овјерено, уставима прописано ( све су то промјенљиве категорије) већ онолико колико истинског светосавља оног градитељског и стваралачког буде у нама, само нам је оно граница трајања у овоме свијету сталних промјена. Свети оче Саво, опрости ми грешном и недостојном Твога лика што се усудих зборити о Теби, али прими ово као покушај да нађемо бар једну једину трунку врачарског пепела, бар једну једину искру врачарског пламена, бар један једини немјерљиви дјелић Твоје стваралачке енергије, мудрости, вјере и љубави према Богу, човјеку и народу у нама смртним и грешним, и заборавним./p>