С обзиром на негативан став који је у јавности потекао од једног дијела родитеља, поводом објављивања имена ученика наше Школе, који протекле седмице нису, или су дјелимично испуњавали своје школске обавезе, списак је уклоњен.
С обзиром на погрешно тумачење суштине и поруке овог апела и списка, имам потребу, а и обавезу да се овим путем обратим свима, а поготово родитељима који су се препознали другачије у односу на смисао апела.
С обзиром да је све ово дјелимично добило сасвим другу, нежељену димензију, желим прије свега да се у име ове Установе и свих наставника извиним свима онима код којих је ово изазвало стрес или нежељену емотивну реакцију. Извињавам се и свим нашим ученицима који су наведени у списку, без обзира на разлог због кога су се нашли на њему.
Али, послије извињења, морам да кажем да апел и списак нису имали за циљ да некога провоцирају или увриједе. Проблем који је од групе родитеља једнострано посматран има мало ширу генезу.
Према усменим и писменим извјештајима наставника, који су обавезни да га на крају сваке радне седмице достављају, констатовано је да је већ прве седмице 90% наших ученика прихватило овај прописани начин рада наставе на даљину.
Дакле, извјештаје су писали наставници. Свако свој. И у њима су они навели имена тих ученика, као и карактер њихове несарадње. Моја обавеза је била да те податке обрадим и сврстам. При томе нисам имао право да гледам и процјењујем име и презиме било ког ученика или његово поријекло. Има међу поменутима веома добрих и одличних ученика. Међу њима су и дјеца наших наставника. Нико од њих није недодирив или безгрешан. Сви су они ученици ове Школе, и сви су нам једнако важни.
Констатовано је и то да један дио ученика, из техничких разлога није могао да прати ову наставу, за шта су се Министарство, Општина и Школа заједнички потрудили да се то ријеши. Подијељени су им мобилни телефони, лаптопи, уплате за интернет. Лично сам ишао код тих породица и ученика.
Већи проблем је представљао један број ученика који није озбиљно прихватио своје обавезе, па смо прво покушали да контактирамо са њима, па затим и са њиховим родитељима, да их убиједимо на обавезну сарадњу у овако организованом наставном процесу. То је у мањем обиму произвело позитивне ефекте, али је и даље остао, не баш занемарљив број ученика који се и даље није укључивао у наставу. Одјељенске старјешине су више пута контактирали, или покушали контактирати родитеље таквих ученика. У већини случајева, или нису остварили контакт, или су наишли на равнодушност, па чак и игнорисање наставника од стране појединих родитеља.
Потом су, од појединих ученика, који су се назови активирали, задаци долазили као површно урађени, недовршени, без смисла, крајње нечитки да је упитно шта је и писано. У више наврата се дешавало да је више ученика слало слику истог задатка, а да су се неки радови могли тумачити чак и као увредљиви.
Због неодазива на сарадњу таквих ученика и њихових родитеља, а у циљу нагласка на озбиљност ситуације, мада свјестан да је ово баш и није популаран начин, одлучио сам се да упутим апел родитељима таквих ученика, са жељом да им скренем пажњу на њихову одговорност. Апел је садржавао двије поруке. Прва се односила на ученике који се уопште нису, или су површно сарађивали са својим предметним наставницима. И то се понавља већ 3 седмице. На ову групу ученика и родитеља се односила напомена да постоји могућност пријаве Центру за социјални рад, јер се оваква ситуација подводи под то као да неко 3 седмице није дошао у школу, а да, при том, то родитељ зна и не правда. Њима и њиховим родитељима је овим скренута пажња на одговорност, која проистиче из таквог односа. А како би знали на кога се овај апел односи, ако се не именују.
Друга порука се односила на ученике који су имали одређене повремене пропусте у раду, и она није садржавала никакву пријетњу, него намјеру да се опомену и додатно уозбиље. И ваљда је и то требало да се зна на кога се односи. А циљ је био да се овим примјерима ови, али и остали ученици одрже у овом процесу и мотивишу на рад.
Али кад неко не жели да схвати прави смисао поруке, онда то схвати онако како хоће, а у свему томе не види одговорност у ономе ко би требао бити, него у Школи, директору и наставницима.
Сад постављам питања: Колико год да је апел био (ако је био) незграпан или рогобатно сачињен, у чему је била његова лоша намјера? У томе што је њиме требало да се убиједе неодговорни ученици да учествују у настави, раде и уче. Па зар им то и није обавеза? У чему се ту садржавала моја лоша намјера? Па какав сам ја у томе могао да имам интерес да се лоше постављам, и на себе вежем негативне реакције? Зато што сам их овим покушао убиједити и усмјерити да се више посвете својим обавезама! Па зар је то била лоша намјера? Зар сам их тиме наводио на нешто негативно? Јесам ли можда требао да их подржавам у нераду?
Тачно је, могло је и другачије. Ми у школи да шутимо, и нек иде како иде. Сваком на вољу. На такав начин ми би имали знатно мање проблема. А и без овога их је превише. Али суштина ове Установе и сваког просвјетног радника је да да све од себе, и да буде на располагању ученику.
А по некима би требало бити да сваком ученику оставимо за могућност да се одлучи да ли ће, или неће ићи у овакву школу. Да ради или не ради кад хоће, колико хоће и шта хоће. Да се троши вријеме без смисла: Питам, ако не би учили, шта би у оваквим условима корисније радили.
Нисам сигуран да тако може а да за то нема последица, односно, да неко за то не сноси одговорност.
Ни једног тренутка није речено да је било који наш ученик у кривичном или прекршајном дјелу. Увијек је било дјеце која на различите начине избјегавају своје обавезе. Али одговорност за то могу да имају родитељи. И ту је сва суштина.
А одговорност, такође, могу да имам и ја. И то само зато ако не реагујем код примијећених пропуста или недостатака. А за ово за шта ме појединци терете, ево стављам се на располагање просвјетним властима, и спреман сам да пред њима поднесем сву одговорност за ово.
Ипак мислим да сам ја на себе навукао негативне реакције само зато што сам дирнуо у садржај који је активирао центар за егоцентризам појединих родитеља. Па зар је претходни мој апел у себи имао толико повода да ме неко због тога назива каријеристом, кукавицом, нечовјеком, да ме пореди са Гебелсом из Хитлеровог времена. Или да неко мени, због намјерног или ненамјерног неразумијевања, приписује чак и одговорност за депопулацију овог простора.
Ово су само изводи из коментара и порука на фејсбуку, виберу, СМС-у, мејлу… које сам у претходна два дана добио. Ја се овим путем још једном извињавам за све оно за што има смисла. Али да ли ће се неко од „неких“ извинити мени, због тога што су изгубили мјеру? Баш и не очекујем. И није први пут. Пуно тога је одраније до сада предеверано, из чега проистиче питање – шта ово било коме треба!
Брано Гојковић – директор Школе
